Ako se borimo protiv sistema koji ne trpi mišljenje, šta onda možemo da očekujemo kada dođu "naši"? Da li ćemo, u ekstazi jednoumlja, sami potvrditi da je sve u redu, nema potrebe za propitivanjem, da su pitanja suvišna, a sumnje opasne? Ili ćemo, konačno, shvatiti da pokret koji ne može da podnese kritiku, čak i onu iznutra, već pokazuje znake slabosti, a ne snage