O Drugoj Srbiji danas gotovo da je nemoguće govoriti bez unapred zadatih pozicija: ili kao o moralnoj svetinji koju nije dozvoljeno dirati, ili kao o večitom unutrašnjem neprijatelju za koji su navodno krive sve društvene frustracije. Obe pozicije polaze od iste, pogrešne pretpostavke - da Druga Srbija i dalje postoji kao živa politička ili intelektualna praksa. Upravo tu pretpostavku treba dovesti u pitanje. Ne da bi se poništilo ono što je devedesetih bilo hrabro i nužno, već da bi se jasno reklo: ta ideja je imala svoj istorijski trenutak i taj trenutak je završen. Sve drugo je mitologizacija prošlosti i odbijanje da se suočimo sa činjenicom da se društvo, država i svet više ne nalaze u istom istorijskom režimu.